PISCI UDRUŽILI SNAGE SA SLIKARKOM – TRILING PROMOCIJA U BAZELU

February 09, 2010 | Administrator | Comments 2

Književnik i osnivač pozorišta Duga Miodrag Lukić gostovao kod koleginice Jasne Milanović Jelić i slikarke Danijele Stanković u Bazelu.

Mogao bi naslov biti i „dva pera i jedna kičica“, da slikarka ne slika peglom. Zvuči možda neverovatno ali je istinito.Danijela Stanković pri slikanju ne upotrebljava kičicu nego peglu, ali o tome će biti još reči, a mi da se vratimo povodu okupljanja u Bazelu.

Naša mlada književnica Jasna Milanović je pozvala u goste svog iskustvom i godinama starijeg kolegu književnika i pozorišnog režisera Miodraga Lukića da naprave zajedničku promociju knjiga u Bazelu. Pored Jasne Milanović i Miodraga Lukića publici se predstavila i slikarka Danijela Stanković.

Uvodnu reč, kratko predstvljanje ovog trilinga umetnika, rekla je učiteljica srpske dopunske škole, prof. Andjelka Krasojević, koja već dugi niz godina poznaje svo troje o njima je svojevremeno pisala i upoznata je sa njihovim radom.

Književnik Miodrag Lukić je prvo govorio o romanu „Život u zlatnom kavezu“ Jasne Milanović. Vrlo studiozno je analizirio roman, pohvalivši koleginicu za hrabrost da piše o stvarnom dogadjaju. Vrednost ove knjige je višestruka, pored umetničke vrednosti tu je i vrednost dokumenta o jednom vremenu koje na žalost još uvek nije iza nas. – rekao je Lukić.

Uporedio je pisanje sa skokom u vodu, uporedivši pisca sa čovekom koji vežba skakanje u vodu, pa tako početnici skaču sa visine od jedan metar, što bi u književnom svetu uporedio sa aforizmom, crticom i kratkom pričom. Kako skakač povećava visinu tako i pisac ide prema težem delu. Za skakača u vodu postoji željena visina od odredjenog broja metara, a za pisca je cilj roman, najteži književni oblik. „Moja koleginica Jasna je skočila sa najveće visine, a da pre toga nije vežbala sa manjim visinama, što je još jedan razlog da joj čestitamo, da je poštujemo i podržimo u njenom radu“ rekao je u svom izlaganju Miodrag Lukić.

U nastavku večeri Lukić je predstavio svojih osam romana. On je poznat po tome što se radnja njegovih romana odvija u Švajcarskoj i što piše bez dlake na jeziku o vremenu u kome živimo što nije uvek baš najugodnije, ali on očigledno spada u one ljude koji ne žele po svaku cenu da budu politički korektni.

Od Ludog vjetra njegovog prvog romana, preko Studija Evrope, prvog i drugog dela Ranjenog vuka, Sudbina, Hijena, Foke pa do Mesa, njegovog najnovijeg romana, govorio je tečno i zanimljivo kao da govori o jednoj priči i činilo se da se sve njegove priče nastavljaju jedna na drugu, odnosno da se medjusobno prožimaju. Iskoristio je priliku da objasni nastanak romana Meso, koji se razvijao od pripovetke, preko pozorišnog komada Zvezde dna koji je igran prošle godine u pozorištu Duga, pa do romana koji je objavljen u oktobru prošle godine.

Na pitanje jedne dame, zašto njegova dela nisu prevedena i objavljena na nemačkom jeziku odgovorio je citatom. Citirao je Petera Urbana najbolje živog prevodioca sa slovenskih jezika na nemački: „Pročitao sam Vaša dela, svidjaju mi se, ali ih niko neće objaviti na nemačkom, barem ne za Vašeg života. Da bi ste danas bili dobrodošli kao srpski pisac u svet nemačke literature ne smete biti Srbin, možete biti srpski pisac, ali ne smete biti Srbin, a Vi ste previše Srbin za ukus onih koji odredjuju šta je dobro.“

-Da bi moja dela bila prevedena na nemački morao bih da pljunem po mom narodu, kao što čini odredjeni broj pisaca, a ja to ne mogu i neću, dodao je na krajuMiodrag Lukić.

Slikarka Danijela Stanković se predstavila svojim delima, slikama koje su kako smo već pomenuli slikane peglom. Radi se o erkaustik tehnici slikanja, koja je daleko starija od slikanja uljem na platnu, ali više od hiljadu godina nije korišćena zbog teškoća pri zagrejavanju voska i upotrebe pigmenata. Danas je još uvek nedovoljno poznata, ali se slikari iz celog sveta koji koriste ovu tehniku a ima ih svega četiristotina, medjusobno pomažu. Danijela često drži predavanja o ovoj neobičnoj tehnici, prenoseći je onima koji žele da je nauče, a uskoro će izaći i njena knjiga na srpskom jeziku, u kojoj će biti do detalja objašnjen ovaj stari, ali zanimljiv način slikanja.

Njene slike su izuzetne, neponovljive i nemoguće za falsifikovanje, jer tom tehnikom koja ona slika nemoguće napraviti dve istovetne slike. Slikarka je skromna i dugo nije htela da izlaže pa je tek na uporno nagovaranje prijatelja pristala da pokaže svoja dela.

Veče su pratili dopisnici Borivoje Krekulović i Mladen Bokan, a bio je prisutan i flimski režiser iz Nemačke Sergej Stanojkovski sa kojim je Miodrag Lukić saradjivao sa nekim filmskim projektima, a koji je došao u Švajcarsku jer je zainteresovan da snimi filmove po Lukićevim romanima.

Vlasnik knjižare Zlatno Pero, Rade Petronijević je imao svoj izložbeni prostor, gde je imao samo knjige Jasne Milanović i Miodraga Lukića, a inače oboma je knjige objavila izdavačka kuća Legenda iz Čačka.

Bilo je na ovoj triling promociji dosta uglednih ličnosti iz javnog života naše srpske dijaspore u Bazelu i okolini. Za ovu priliku se moraju spomenuti i skromni sponzori sa finim specijalitetima, koje se moglo pre i posle promocije probati a priredile su Biserka, Gordana i Slavica.

M&BK